Za početak, ako niste čuli za izraz “diabetes burnout”, to je u prevodu “dijabetes sagorevanje” – stanje razočarenja, frustracije i mentalnog umora prouzrokovanog dugogodišnjim stažom sa dijabetesom. Može biti u blažem obliku u kome se ne može naći motivacija za kontrolom ishrane ili potrebe za fizičkom aktivnošću, a može biti i u težem obliku u kome osoba u potpunosti odbija svaku povezanost sa dijabetesom i izbegava doze insulina, posete doktoru i ne vodi računa o unosu hrane.

Dijabetes je doživotna dijagnoza, sa kojom se živi 24 časa dnevno 7 dana u nedelji 365 dana godišnje.

Svakog dana nekoliko puta je potrebno bocnuti se i izmeriti glikemiju, a isto tako i ubrizgati insulin i računati odgovarajuću dozu. Kao da to nije dovoljno, potrebno je i brinuti o unosu hrane i redovno imati određenu vrstu fizičke aktivnosti. Kada bi sve izračunali, to bi bilo otprilike oko 1500 merenja glikemije, isto tako i ubrizgavanja insulina koje prate veliki broj “pametnih” odluka koje moramo doneti svakodnevno. Tako nešto može da zamori, što je sasvim prirodna reakcija na celokupan splet okolnosti. Otuda i pojava “dijabetes burnout-a”.

Prethodne 2 do 3 nedelje sam imao manjak motivacije da glikemiju održavam u normali, što je prouzrokovalo veliki broj oscilicija, koje su ostavile traga na meni u vidu velikog nezadovoljsta i otežanog obavljanja svakodnevnih aktivnost. Koliko je teško i naporno obavljati najprostije svakodnevne aktivnosti ukoliko je glikemija “kao na rolerkosteru” zna svaka osoba sa dijabetesom.

Upravo sam sve ovo povezao sa određenom vrstom pražnjenja od konstantog pritiska koje sam sebi nametnuo za potrebom da glikemija stalno bude u savršenom opsegu. Stanje konstantnog perfekcionizma u dijabetesu je zaista teško postići i potrebno je puno truda, ali činjenica je da smo ljudi, a ne mašine i da se moramo mali odmoriti od svega.

Na kraju krajeva, samim tim što osetimo nezadovoljstvo tokom perioda loših glikemijama je odličan znak da vodimo računa o svom dijabetesu i da ne moramo da brinemo mnogo za sebe, jer smo na pravom putu da rešimo “dijabetes burnout”.

Kako sam rešio problem?

Celokupno nezadovoljstvo glikemijama i lošim osećajem je kulminiralo u meni i rešio sam da se presaberem sam sa sobom. Koliko god odmarao um od dijabetesa, to stvara veće probleme u vidu fizičkog umora i otežanog izvršavanja normalnih svakodnevnih aktivnosti. Zato sam seo, razmislio i na papir napisao šta je potrebno kako bih se vratio u normalan kolosek koji najviše odgovara mom dijabetesu. Zatim sam popričao i posavetovao se sa devojkom u vezi svega, jer ona provodi najviše vremena sa mnom. Tuđe mišljenje, pogotovo Vaših najbližih je jako bitno! Nakon svega toga sam polako počeo da menjam sve ono što sam loše radio u tom periodu i nalazio motivaciju da sve ispravim.

Još jedan od načina je i dijabetes defintivno staviti u prvi plan i usporiti sve ostale aktivnosti dok glikemije ne dovode u željene okvire. To ne znači da sve ostavite po strani, već da dijabetes bude prvi na redu kada se odlučuje bilo šta. Takođe, podeliti problem sa prijateljem/ima koji imaju dijabetes je svakako dragoceno, jer deljenje iskustva sa nekim ko prolazi kroz slične probleme može pomoći u lakšem prevazilaženju problema. Zato u toj situaciji prošetajte do najbližeg Udruženja u Vašem gradu i ispričajte se sa nekim ko Vas razume u potpunosti. Ukoliko ne postoji Udruženje u Vašoj blizini, na fejsbuku ima mnogo grupa osoba sa dijabetesom u kojima možete predstaviti svoj problem bez srama i stida.

Glavnu motivaciju za mene je predstavljalo upravo olakšavanje svakodnevice, koja je neizmerno lakša ukoliko je glikemija u normali i ukoliko znam da radim dobre stvari za svoje telo i zdravlje.

Za kraj bih podelio ovaj citat o uspehu i neuspehu koji se može primeniti na ovu situaciju:

“Uspeh nije konačan, neuspeh nije fatalan. Ono što jeste važno je hrabrost da se nastavi dalje” – Vinston Čerčil

Pin It on Pinterest

Share This