Danima unazad slušam i čitam o diskriminaciji osoba sa dijabetesom. Slušam koliko ljudi sudi o nečemu o čemu znaju jako malo ili gotovo ništa. To me je navelo da napišem ovaj tekst.

Koliko sam samo puta čula rečenicu :“ Nije to ništa strašno, nije rak“.. U redu, potpuno se slažem i hvala Bogu što nije rak, ali znate li koliko još bolesti postoji na svetu koje imaju smrtni ishod, koje su teške i bolne? Slušam profesore, predavače na fakultetima, učitelje pa čak i vaspitače koji ne prihvataju dijabetes. Ne žele da prime takvu decu u vrtiće, škole ili jednostavno ne žele da prihvate odgovornost koju dijabetes sa sobom nosi. Pojedini profesori teraju svoje i smatraju da dijabetes nije opravdanje za  propuštanje časova. Pitala sam par njih imaju li u porodici osobu sa dijabetesom, a oni rekoše da nemaju. Postavljam onda jedno prosto pitanje : kako možete da znate kako je nama?

Na žalost, dan deteta sa dijabetesom ne može da se poredi sa danom nekog drugog deteta. Neko drugo dete se ne bori svakodnevno sa hiper i hipo glikemijama, ne razmišlja o insulinu i o tome koliko jedinica kada treba da ubrizga, kao i da li je to dovoljno. Svako može da pretpostavi kako je kada imaš dijabetes, teorijski i po tome što je pročitao, ali onaj ko nije osetio kako to izgleda u realnosti ne može da zna kako je zaista, koliko nekada može biti teško.

Ima dana kada glikemije ne žele da slušaju, ma koliko vi bili dobri prema njima one teraju inat, i tada skaču do nebesa i odjednom padaju nazad ogromnom brzinom. Uragan u vašem organizmu, borba da pokažete da ste okej iako ste svesni da niste, uopšte niste. Mučnine dolaze sa svim tim, jake glavobolje, suva usta i učestalo mokrenje, sve su to simptomi koji zvuče bezazleno ali zapravo nisu. Stavite se u kožu jedne osobe sa dijabetesom koju u sred noći budi ogromna količina znoja i drhtavica, ne može sam da ode po aparat za glikemiju već mu je potrebna pomoć jer je izgubio osećaj u nogama. Zamislite da morate izmeriti glikemiju na sred najprometnije ulice, pa se bocka dok ga svi čudno gledaju i sklanjaju se sa strane.

Imala sam situacije u kojima sam morala da se bockam na stanici dok sam čekala autobus. Bilo je tu i čudnih i ružnih pogleda, kao i komentara. Sve to dovede do neprijatnog osećaja. Ali zašto? Jer većina ne želi da shvati. Diskriminacija nekada ide toliko daleko da mnogi izbegavaju da se druže sa osobama sa dijabetesom jer se boje da se može preneti. Mnogi nisu upućeni da se dijabetes ne prenosi. A zašto? Jer nisu dovoljno edukovani o tome šta je dijabetes zapravo.

Dešava se da deca i ljudi skrivaju dijabetes, plašeći se da ne budu odbačena i maltretirana. Znam i primer gde je devojčica zaključana na terasu od strane svojih „prijatelja“ dok je napolju pljuštala kiša, ne bi li oni proverili da li će se ona otopiti. Ima još hiljadu, i više od hiljadu, priča koje su slične ovoj, ali ljudi, deca, nisu dovoljno hrabri da o tome otvoreno govore. Mi jesmo učeni da ne primamo baš sve k’ srcu i da ne obraćamo pažnju na takve stvari, jer ljudi mogu biti jako zli kada su neobavešteni, ne svi ali većina,

Nije potrebno od dijabetesa stvarati slabu tačku. Ali ovakve stvari zaista pogode i povrede. Kada ih čuješ, a posebno kada ih doživiš. Lično, smatram da osobe sa dijabetesom jesu borci, i to jako veliki. Ne zbog ubrizagavanja insulin putem inekcije svakodnevno, već zbog odluke da se borimo za sebe i dajemo odličan primer drugima. Nisam do sada srela ni jednog nezrelu osobu sa dijabetesom, upravo zbog toga što nas dijabetes natera da brže sazrimo i stvari gledamo realno, iz nekog drugog ugla. Naučimo da koliko god se susretali sa nepravdom, uzvratimo samo jednim osmehom.

Strpljenje, saosećanje, zrelost i snalažljivost samo su neke od stvari koje mi je dijabetes doneo, a koje će mi mnogo pomoći u daljem toku života. Kada bih gledala koliko loših a koliko dobrih stvari mi je dijabetes doneo, mogla bih da nabrojim više dobrih. Iako ima dana kada naravno nisam oduševljena što je prijatelj dijabetes odlučio da baš sa mnom bude zauvek. Prijatelji, avanture, iskustva, smeh i suze, sve to došlo je uz dijabetes. Hvala mu na tome jer sam uživala u mnogim momentima.

Još jednom bih zamolila ljude da ne osuđuju dok ne provere šta stoji iza određenih postupaka kao što su bockanje na ulici ili menjanje seta za pumpu. Niko ne traži da poštujete, dovoljno je da se potrudite da razumete. Takođe bih zamolila i ohrabrila sve svoje dijabetes saborce da što više pričaju o dijabetesu, jer je to jedini način da što više ljudi razume i da se diskriminacija smanji ili u potpunosti iščezne.

Marija već 9 godina druguje sa dijabetesom, od svoje osme godine. Želja joj je da jednog dana postane psiholog i tako pokaže onima koji su u problemu da svet nije crn. Učenik je Srednje Veterinaske škole. Iako ima svega 17 godina, na zrelosti i hrabrosti joj mogu pozavideti i mnogo stariji od nje. Hobi joj je pisanje kratkih priča, a želja da jednog dana napiše knjigu o životu sa dijabtetesom.   Marija Glišin

Gostujući autor, "Tinejdžerski Dijabetes"

Pin It on Pinterest

Share This