Hipoglikemija koja se desi na javnom mestu, bilo da je to na ulici, poslovnom sastanku ili kućnoj poseti, nije prijatna. Ne postoji pravo vreme za hipoglikemiju, ali ako se nalazim kod kuće u blizini ljudi koji znaju moje simptome, nekako bude lakše i osećam se opuštenije jer nisam jedini koji misli o mom dijabetesu. Za razliku od toga, hipoglikemija koja se desi u nezgodnoj situaciji, poput trenutka u kom je potrebno biti maksimalno fokusiran i pri čistom stanju svesti je nepoželjna.

Na svojoj prvoj godini fakulteta, kada sam još uvek bio u fazi upoznavanja društva i malo ljudi je znalo ali nije bilo svesno toga da imam dijabetes, desila mi se čudna situacija sa hipoglikemijom. Jednog dana došao sam u stan nakon predavanja i cimer je primetio da sam dezorjentisan i shvatio šta je u pitanju.

Glikemija je bila jako niska i tada sam uz njegovu pomoć odreagovao onako kako stalno to radim u toj situaciji. Kada sam glikemiju vratio u normalu i magla pred očima mi se raščistila, shvatio sam da se poslednjih 30 minuta predavanja ne sećam, tačnije bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da se setim gde sam uopšte bio. Pozvao sam druga koji nije mogao da veruje da ga pitam šta sam radio i kako sam se ponašao tada.

Prilikom hipoglikemije uglavnom budem jako duhovit, moji izrazi lica i pokreti postanu komični, a rečenice koje pogrešno sastavljam duhovite ljudima u mojoj okolini. Tako je bilo i ovog puta kada sam zasmejavao deo amfiteatra u kojem sam sedeo i ljudi su uživali u tome, ali ja ne. A nisam bio ni svestan toga.

Ovo je bila jedna od ,,podmuklih” hipoglikemija, kako ih ja zovem, u kojoj simptomi nisu očigledni i teško je shvatiti da se radi o njoj dok ne postane ozbiljnije.

Ne volim pad glikemije u javnosti, ranjivost i osećaj praznog i izgubljenog pogleda u tom trenutku. Ne volim manjak kontrole kada mi se kolena tresu dok pokušavam da se držim uspravno. Ne volim kada mi neko uputi pogled sa pitanjem ,, Da li si dobro?” a ja moram da kažem da nisam.

Potrebno je uvek biti svestan svog dijabetesa, jer on je sa nama celog dana u kojoj god se situaciji nalazili. Moramo biti spremni da odreagujemo, ,,naoružani” stvarima koje svakodnevno koristimo poput insulina, merača ili stvari koje koristimo protiv hipoglikemije kada do nje dođe.

Ovo iskustvo me je naučilo tome da nikada ne zanemarim simptome i kažem sebi da će proći sam od sebe jer neće. Ipak naš dijabetes zavisi od nas, naše reakcije i svega što smo prethodno radili. Naravno, uvek je lepo imati oko sebe ljude koji su svesni našeg dijabetesa, jer njihova prisutnost nam pruža osećaj sigurnosti.

Ovim tekstom želim da zahvalim svojoj porodici, prijateljima i devojci koji su uvek tu pružajući mi osećaj sigurnosti da znam kada pogrešim da su tu da me isprave.

low

Pin It on Pinterest

Share This