Tog 26.06.2012.god., kao i svako dete koje sazna da ima dijabetes, imala sam uobičajena pitanja- zašto je meni ovo trebalo, kakav će biti moj život od sada…

Dijabetes sam shvatila kao bolest koja će biti moj saputnik 24 časadnevno 7 dana u nedelji 365 dana u godini. Naravno da je u početku bilo veoma teško, lagala bih kad bih rekla da nije. Kao i svaka nova stvar ili promena koja vam se desi u životu, a da ne pominjem otkriće da imate šećernu bolest, vas začas okrene za 360 stepeni. Što sam se brže adaptirala na nov način života, nalazila sam pozitivne strane vođenja takvog života. Imala sam tu sreću, da sam uz nove informacije i pomoći moje porodice, bila u stanju remisije 2.5 godine.

Od deteta koje je mrzelo igle i nije podnosilo da gleda krv, sada su mi one svakodnevnica. Kao tako novootkriveni dijabetičar redovno sam išla na preglede i vremenom sam naišla na nerazumevanje tadašnjeg lekara. Nerazumevanje u smislu da je svaki čovek individua i da ne mogu svi dijabetičari tipa 1 da se generalizuju- da ne reagujemo svi isto na istu terapiju ili lek; da su endokrinolozi ti koji su tu da nam pomognu da lakše prevaziđemo probleme i komplikacije koje dijabetes sa sobom nosi. Ubrzo sam uvidela da moram biti svoj doktor, matematičar koji se bavi svojom matematikom i svoj menadžer kako bi sebi olakšala svakodnevnu borbu sa ovom podmuklom bolešću. Mnogo sam bolje kontrolisala dijabetes kada sam shvatila da ova bolest nije sprint već doživotni maraton.

Hipoglikemija – čest pojam u životu dijabetičara. Ne postoji određena satnica za pad glikemije, ali ako su članovi moje porodice i ljudi koji znaju moje simptome reagovanja na niske šećere, osećam se sigurnije jer znam da će mi pomoći, da ne vodim ovu bitku sama i nisam jedina koja misli o mojoj bolesti. Primera radi, za 9 meseci sam imala preko 160 hipoglikemija, koje je nekoliko puta bila i do 1,3 mmol/l. Ne volim hipoglikemije, osećaj iznemoglosti, nemoći i izgubljenog,dezorijentisanog pogleda u tom trenutku. Takođe, ne volim
kad nemam kontrolu nad sobom kada mi se celo telo trese, a ja pokušavam nekako da izmerim i podignem šećer sokom, dekstrozom…bilo čime što mi se u tom trenutku nađe pod ruku.

Tačno pre godinu dana, u dogovoru sa sadašnjim lekarom sa kojim sam bolje sarađivala, odlučila sam da promenim insulin. Taj prelaz sa Lantusa na Toujeo je bio veoma težak. Ne toliko za glikemije koje su bile stabilne, već za moje telo i metabolizam.

Ipak, moj dijabetes prati samo mene, moje reakcije i ono što sam prethodno uradila. Prednost koju ja vidim kao osoba sa dijabetesom,
jeste što za razliku svojih vršnjaka ja ne mogu da trčim glavom bez obzira na svakodnevna iskušenja koja nosi život, već moram unapred da isplaniram svoj dan i svoje postupke.

Teško je objasniti nekome kome je ova tema nepoznata kakav je osećaj “bušiti” prste 5 puta dnevno da biste videli koliki šećer imate, kakav je osećaj kada svaki pokret, svaku odluku morate doneti veoma oprezno, jer svaka pogrešna i neprocenjena odluka može mnogo da nas košta, pa čak i života.

Kao student Ekonomskog fakulteta mogu vam reći da kako je top menadžer zadužen za funkcionisanje celog preduzeća, tako smo mi menadžeri svog života jer planiramo, organizujemo, vodimo i kontrolišemo naš život, odluke i postupke. Zato nemojte da neko drugi upravlja vašim životom, pa čak ni dijabetes.

Pin It on Pinterest

Share This