Ćaoo, ja sam Aleksandra Mhajlov i želela bih sa Vama da podelim svoju „slatku“ priču.

Tog dana 22.02.2006. god. moj život je krenuo drugim tokom, postala sam mali šećerko.. Kao i svako dete od 6 godina, nisam znala šta se dešava. Tada, umesto da učim slova i brojeve, ja sam krenula da ucim kako da regulišem svoju glikemiju, koji insulin i kako trebam da ubrizgam, da vodim računa o svojoj ishrani.

Tako mala, upustila sam se u jednu veliku borbu, ali to je život, nikad ne treba posustati. Znala sam da je reč o nečemu jako velikom,  posmatrajući ljude iz okoline kako me gledaju sa sažaljenjem. Moja porodica, moji najbliži su mi bili najveća podrška u tome. Slušala sam roditelje noćima kako liju suze i razgovaraju, ali ispred mene su svi bili hrabri, jer sam ja bila hrabra, uvek nasmejana i pozitivna. Proživela sam razne hipoglikmije i hiperglikemije. Zatim ljude koji ne znaju ništa o dijabetesu ali imaju komentare koji nisu na mestu, Naučila sam da se nosim sa tim i da me to ne vređa, ne boli.

Život mi teče sasvim normalno, imam veliki broj prijatelja oko sebe, dobar sam sportista, stalno putujem, izlazim, imam decka koji je moja najveća podrška, završavam srednju medicinsku i nadam se da cu dobro proći po pitanju fakulteta. Nikad me nije obeshrabrilo to što imam dijabetes da nešto ne uradim i ne postignem. I da imam mogucnost da biram između svog zivota sa dijabetesom i zivota obicne osobe, odabrala bi svoj život sa dijabetesom. Zahvaljujući njemu sazrela sam mnogo brže od svojih prijatelja, upoznala divne ljude i prijatelje u bolnicama, Banjama, raznim organizacijama.

Zahvalna sam Bogu što sam živa, što svakog jutra otvaram oči i vodim normalan život. Na dijabetes gledam kao na svog životnog saputnika, nešto bez čega više nisam potpuna posle 12 godina života sa njim. Vera u sebe i nada u bolje sutra su najvažnije, jer ko zna, možda se nekada i za nas slatkiše nađe pravi lek.

Pin It on Pinterest

Share This