Moje ime je Katarina i drago mi je što mogu svoju „slatku“ priču da podelim sa vama.

Za mene je taj dan trebao da bude drugačiji od ostalih dana u godini, trebalo je da slavim 11.rođendan sa drugarima. Međutim, i bio je stvarno drugačiji dan, ali razlikovao se od ostalih zbog toga što mi je tog 29.05.2009. otkriven dijabetes i ja sam postala još jedno „slatko“ dete. Mala da bilo šta razumem u pravom smislu, a opet dovoljno velika da shvatim da se nešto ozbiljno dešava. Uplašena, razočarana, tužna, ljuta, besna bili su samo neki od osećaja koji su se smenjivali u meni. Nisam mogla da zamislim svoj život u budućnosti, zaista sam mislila da je tu kraj.

Unezverena lica oko mene, sažaljenja i pokušaji reči utehe su postajali svakodnevnica. Šta me čeka sutra i kako će moj život izgledati su bili glavni od pitanja u tom periodu. Dok, sada tvrdim, neznanje je bilo ključno. Znala sam da dolazi težak period u mom životu, ali isto sam tako bila sigurna da imam ljude oko sebe koji će mi pomoći da se izborim sa svim poteškoćama.

Slagala bih kada bih rekla da mi nije bilo teško da prihvatim i naviknem na novi način života. Penkalo sa insulinom, aparat, trakice, lancete i iglice su postale nešto što je moja svakodnevnica. Sećam se i sada svake nove situacije, novog simptoma, i prve hipoglikemije. I sada gledam sebe u školskoj klupi, u 5.razredu, na prvom kontrolnom iz istorije i prve hipoglikemije u školskim uslovima. Malo, izgubljeno dete bačeno u svemir, takav sam osećaj imala. Ali, za sve postoji prvi put, kasnije sve pređe u rutinu i hteli ili ne, moramo prihvatiti. Sećam se i prvog ukradenog aparata za šećer u školi, isto tako se sećam i drugug ukradenog aparata opet u školi, da u školi. Rekli su mi da je verovatno to uzelo neko dete koje je ljubomorno na mene iz nekog svima nepoznatog razloga. I bilo je i previše teških situacija, koje je jedno dete moralo da preživi da bi došlo do ovoga danas.

Nakon osnovne, upisala sam srednju medicinsku školu, iako su mi mnogi govorili da to nije za mene, ja sam se izborila i dokazala još jednom da mogu ono što hoću. Svaki dan sam putovala u drugi grad u školu, tri puta sedmično sam ustaja u 4:45h, da bih stigla na vreme na praksu, a popodne sam išla na nastavu i ništa mi nije bilo teško, jer sam to volela i želela, a nisam ni dozvoljavala da moje glikemije trpe, uspevala sam da sve držim pod kontrolom. Priznajem, bilo je tu dosta odricanja, bila je potrebna odgovornost, koju ja verujem da sam i te kako imala. Ove godine sam završila srednju školu
i nadam se da će i upis na fakultet proći kako ja želim i da ću kroz buduće školovanje još jednom dokazati da mogu ono što hoću. Inače, pored škole se bavim i šminkanjem, to mi je usputni posao, tako da sam i na tom polju pokazala da mladi ljudi mogu da rade i uče u isto vreme i da imaju neki svoj džeparac, i da ne postoji prepreka ako nešto stvarno želimo.

Preživela sam razne hipoglikemije i hiperglikemije i još što šta. Umem ja i da pokleknem, ali trudim se da se što pre uspravim i nastavim dalje. Ne želim sažaljenja, jer nema potrebe za tim, ista sam kao i svi!

Često umem sama sebe da pitam kako bi moj život izgledao da nisam sve ovo preživela. Na pitanja ljudi da li bih volela da nema ovog „stanja“, nikad nisam odgovorila potvrdno. Srodila sam se s ovim i uvek sam znala koje su mi granice u svemu. Da nema dijabetesa verovatno bih bila još uvek klinka, kao neke moje vršnjakinje i iživljavala se i dalje. Bez dijabetesa ja ne bih bila ja. Ovih osam godina mi je donelo puno novog znanja, a pre svega puno novih poznanstava i dragih ljudi koji su mi prirasli za srce i puno puta pomogli i zbog toga sam im neizmerno zahvalna.

Ne, nije mi super, ali to je nešto što me tera da uživam u životu i da cenim prave vrednosti, i sa optimizmom nastavljam dalje.

Pin It on Pinterest

Share This