Bio je 5.10.2009. ponedeljak Samo dan pre gore navedenog datuma proslavljali smo tatin rodjendan. Torte, slane kiflice i sve ostalo pripremljeno, ovog puta nisam ni probala. Svi koji su me poznavali, shvatili su da nešto sa mnom nije u redu, jer, nikad hranu nisam odbijala, apsolutno sve i uvek sam jela.

Pre odlaska tog jutra kod lekara, jedino što mi je prolazilo kroz glavu jeste da se neću popodne vratiti kući, ostaću u bolnici, nekoliko dana sigurno.. To mi je bilo najteže da prihvatim iako još uvek niko nije ni znao šta mi je zapravo. Prvi rezultat iz laboratorije bio je da je glikemija 18, ponovljenu u roku od 15 minuta nisu smeli da saopšte mami i tati.. 22 mmol/l. Vratili su nas kući da mi spakuju stvari za bolnicu.

Malaksala, jedva stojeći, samo sam im rekla: “Znala sam“ i počela da plačem. Hitan uput za Pančevo, gde nas dočekuje neka stara doktorka koja urliče na mamu i tatu zašto me ranije nisu doveli, kako to vode računa o svom detetu.. Hitnim kolima dovežena sam u Beograd na “Institut za majku i dete”.. Opet igle oko mene, merenje glikemije koja tada već iznosi 28,9. Jedino što su rekli kad su nas videli u Beogradu jeste da je sreća što smo došli taj dan, da smo zakasnili samo 2 sata, ne bih preživela.

Iako na vreme, upala sam u ketoacidozu, tj. dijabetičarsku komu. Doktori kažu da je čudo što sam se probudila iz te kome, niko od njih to nije očekivao. Nakon buđenja iz četvorodnevne kome, prvo što sam rekla jeste da sam gladna, da mi daju da jedem. Setila sam se da je onog dana kad sam došla u bolnicu mama spakovala jednu torbu sa smokijem, čipsevima, grisinama i tražila da mi daju to. Rekavši mi da to ne smem i da neću smeti bar neko vreme to da jedem uopšte shvatila da je u pitanju nešto ozbiljno, jer nikada ranije mi nisu branili ništa od toga da jedem.

Nakon prve injekcije insulina koju mi je dala jedna od sestara, odlučila sam da drugu, koja je usledila već za par sati dam sama. Pošto me ništa nije bolelo, posle par dana sam na to gledala kao na rutinu, nije mi bilo teško. I evo me tako punih 9 godina. Svaki dan nekako ista priča. Računanje ugljenih hidrata, računanje jedinica insulina, merenje glikemije nekoliko puta dnevno, menjanje igala itd. Prošla sam sa dijabetesom za ovih devet godina blago rečeno sve što se proći može, da ne kažem sve najgore. Od glikemije 1,1 pri kojoj sam bila svesna do one od 29,9 pri kojoj sam osetila samo jak bol u glavi.

Lepša strana dijabetesa je mnogo ljudi koje sam upoznala. Mnogi od njih su me dosta toga naučili. Da ne dužim više, želim samo da se zahvalim mojim roditeljima, tačnije porodici na neizmernoj podršci, strepnji da li mi je dobro u svakom trenutku i gde god da sam, jer iako dajem insulin sama, da nema njih za onu psihološku podršku, ne bih uspela sve ovo sama.

I da, želim da pošaljem poruku ljudima oko nas koji znaju ili ne znaju šta je dijabetes, NE SAŽALJEVAJU NAS koji živimo s njim. Nismo mi to birali, desilo se tako, moramo da idemo dalje, samo nemojte da napravite tužnu facu kada vidite da neko od nas daje insulin ili meri šećer, NE, NE BOLI NAS TO, čak i da zaboli ponekad, ipak nas više zaboli to što nas tužno gledate i mislite da ne možemo nešto što vi svakodnevno uspevate da uradite!

Pin It on Pinterest

Share This