Dijabetes sam dobila sa 7 godina i sa njim živim punih 20 godina.

U jednom trenutku poželela sam da se dijabetesom bavim i profesionalno, da uđem u živote i drugih ljudi koji žive sa ovim problemom i tada sam u svom gradu, aktivirala u Udruženju dijabetičara i učestvovala u akcijama, tribinama i predavanjima. Bio je to veliki put sazrevanja i posebno su mi bili inspiracija deca i mladi oboleli od šećerne bolesti za koje sam pravila i međunarodne edukativne kampove.

Nekako sam shvatila da je , kao i za većinu drugih stvari u životu, za naš problem najbitnija edukacija i porodica kao podrška i utočište.
Humanitarni rad me ispunjava i obogaćuje, kao i pozitivizam i aktivizam koji srećem kod mladih.

Ja na dijabetes ne gledam kao na bolest, već na stanje sa kojim se živi. Za mene nisu postojale granice, od putovanja, izlazaka, studiranja – sve sam mogla.

Dijabetes samo zahteva odgovornost, saradnju i interakciju.
Danas ponosno mogu da kažem da posle 20 godina slatkog staža, živim bez ikakvih komplikacija, moj muž je takođe osoba obolela od dijabetesa tip 1.
Uživamo u našem sinu i mislim da se ni po čemu ne razlikujemo od drugih

Pin It on Pinterest

Share This