Zovem se Suzana i ovo je moja „slatka“ prica.

Bio je septembar mesec 2013.godine, bila sam na terenu i zavrsavala svoj master rad. Toliko sam se radovala zavrsetku fakulteta da sam gubitak kilograma pridavala cinjenici da je usled neredovne ishrane, posledice nespavanja i samog uzbudjenja oko zavrsetka master rada.
U pocetku je bilo izuzetno tesko. Nisam mogla da se pomirim sa tim da mi se zivot menja iz korena. Do pre neki dan mi je jutarnji ritual bio da skuvam kafu a sad cim otvorim oci prvo merim secer pa bockanje. Nisam mogla da se naviknem na igle, gutala sam krokodilske suze posle svakog uboda. Mnogo puta me je jako zabolelo, boli i danas ali sta cu, stisnem zube i kazem: „Suzana idemo dalje“! Morala sam da se priviknem na cinjenicu da ce me to pratiti svaki dan 4 puta dnevno,do kraja zivota. Naucila sam da zivim da osmehom na licu i odgovaram sa „odlicno sam“ cak i kada nisam.
Cela ova situacija je poljuljala i moju porodicu. Pruzaju mi podrsku od prvog dana,svaki dan. Svaki put kad se malo uspavam tata mi obavezno kaze: „Suzana je l’ moram da ti ponavljam da ti treba da ustajes u 6:30h?’ Nekad mi se cini da oni mnogo vise vode racuna o mojoj bolesti nego ja sama. Veliku podrdku mi pruza i momak koji me voli ovako slatku i brine o mojoj ishrani.
U pocetku sam se stalno pitala zasto bas meni ovo da se desi, zasto da ja budem ta koja ce gde god da se nadje da trazi mesto gde ce se sakriti da primi insulin. Zasto ja moram da pazim sta cu da jedem i zasto bas ja da izbegavam ono sto svi obozavamo da jedemo!? Zivot nam bas cudne razloge salje…

Danas posle 4godine svakodnevne borbe mogu da kazem da sam pobedila sebe samu. Svako jutro se budim jaca i bolja i sa osmehom na licu i zahvalna Bogu sto sam ziva. Na dijabetes danas gledam kao na svakodnevnu rutinu koju moram da ispostujem kao sto je to pranje zuba i umivanje. Privikla sam se na mnoge stvari koje prate dijabetes svesna njegovih posledica koje nosi sa sobom ukoliko se toga ne pridrzavamo.

Danas se vodim sloganom: „kakav tanjir takvo i zdravlje“ kao i „jedi kad ti je vreme a ne kad si gladan“. Cesto volim da se nasalim i kazem da sam previse lepa i slatka devojka pa me zato dijabetes i prati kroz zivot.
Sad imam 28godina,zavrsila sam biologiju i ekologiju i zivotni cilj mi je da se bavim naucnim istrazivanjem u kojem cemo traziti lek za dijabetes. Necu odustati od sebe, od svog cilja! Mozda bas ja budem ta koja ce pronaci lek … nekada!

Pin It on Pinterest

Share This