Svakodnevno mi stiže veliki broj pitanja, na koje se trudim da dam najbolji mogući odgovor na osnovu sopstvenog iskustva. Od svih tih pitanja, ona koja su najčešća i koja su po meni najteža, su pitanja zabrinutih roditelja koji traže da im objasnim šta da rade i kakav je osećaj da njihov mališan živi svakodnevno sa dijabetesom. Najveći strah sa kojim se suočavaju je da ne pogreše u nečemu i da spreme svoje dete za sve ono što ga čeka u životu sa dijabetesom. Kako to uraditi? Da li postoje određena pravila za to?

U tim roditeljima prepoznajem svoje roditelje, koji su ista ta pitanja postavljali drugima i pokušavali da shvate šta me to čeka u daljem životu i kako da me spreme za to. Zato sam odlučio da napišem pismo svojim roditeljima koje bih voleo da su mogli da pročitaju pre 13 godina. Ovim pismom želim da objasnim svim roditeljima dece sa dijebetesom kako je to biti dete koje treba da nauči i bude svesno mnogo više stvari od svojih vršnjaka.

Dragi roditelji,

Svi koji trenutno žele da Vas ohrabre i govore Vam da i pored dijabetesa mogu voditi više nego normalan život, da postoji veliki broj ljudi koji žive sa ovom bolešću i da su neki od njih vrhunski u onome čime se bave, da se moram paziti i biti disciplinovan, da nije strašno i da postoji dosta težih bolesti i stvari u životu, znajte da su u pravu!

Evo mene 13 godina kasnije, izrastao sam u fizički zdravog i normalnog čoveka koji je visok skoro 2 metra i mogu da uradim šta god poželim. Dijabetes me nije sputao ni u tome da budem uvek odličan djak, da se bavim sportom, da idem na ekskurzije i kampove, da idem sa društvom na more, da sednem na bicikl i odem 100km dalje, da upišem fakultet, da nadjem savršenu devojku…

Znam da je teško gledati kako se bockam 4 puta dnevno, kako u prst tako i u potkožno tkivo, ali te iglice su tako male i bezbolne a opet ako ih pravilno koristim omogućavaju normalan život. Danas tehnologija napreduje i olakšava čak i to bockanje, a očekuje se još mnogo tehnoloških olakšanja u budućnosti. Nemojte brinuti, borba sa dijabetesom postaje sve lakša i lakša jer i ja sam sve više učim o sebi i svom telu.

Nekada će mi skočiti glikemija sama od sebe, samo telo će to uraditi, ali znajte da je i to deo života sa dijabetesom. Tada ću uraditi sve što mogu i brzo će proći i vratiti se na ono kako treba da bude.

Nekada ću pogrešiti u doziranju pa će glikemija i pasti. Znam da se toga najviše plašite i da sam Vam možda nekada zadao previše brige oko toga, ali shvatiću sam kako to funkcioniše i vrlo brzo ću korigovati tu hipoglikemiju i nastaviti dalje sa tim što radim. To je nekada deo svakodnevice sa dijabetesom.

Nije potrebno meriti tačno u gram količinu hrane, nekada sam više gladan i mogao bih mnogo više pojesti. Danas se zdravo hranim, kao što bi svaka osoba trebala da se hrani. Postoji i „brojanje ugljenih hidrata“, pa nekada mogu sebi da dam oduška i pojedem nešto što lošije utiče na moju glikemiju jer znam da to pokrijem pravom dozom insulina.

Stalni pozivi i provera da li sam dobro u jednom trenutku više neće biti potrebni, jer ću sam znati da se staram o sebi. Konstantno od mene tražite da učim o sebi i svom dijabetesu, jednog dana kao što je to sada, nećete morati da brinete o meni u tom smislu i samo će Vas zanimati da li se ja osećam dobro. Ipak, nećete biti tu stalno, a život nas tera da se staramo o sebi sami i idemo dalje kroz život.

Dijabetes mi je doneo i naučio me mnogo čemu, a nije uzeo ništa. Naučio sam šta je to samokontrola, zrelost, svakodnevna borba, svesnost i trud, a doneo mi je ogroman broj sjajnih prijateljstava sa ljudima sa kojima delim istu strast i iste probleme koje nam svakodnevica sa dijabetesom donosi.

I za sam kraj ono što sam hteo da Vam kažem je da niko nije kriv niti ste mogli bilo šta da uradite i sprečite pojavu dijabetesa, ima ga sve više i ne može se predvideti. Normalno je osećati se uplašeno i bespomoćno, tako se svi osećaju kada otkriju dijabetes, ali izborili smo se sa tim i postavili zdravu osnovu za dalji život sa dijabetesom.

Vaš Pedja, 23.4.2017

Pin It on Pinterest

Share This