Sladak život

Snikers, tviks, mars ili milka, šta odabrati? To je nedoumica u kojoj se deca svakodnevno nalaze. Ili ipak briga kako preći mamu za još slatkiša. Iako znam da to i nije tako zdrava hrana, kad vidim da nije naškodilo drugima, zašto bih baš ja bila drugačija? Čokolada od 50, 100 ili 300 grama, pa i nije neka razlika. Kao i svako dete, odabraću ovu najveću. Ali nije problem u toj jednoj čokoladi, za mene od tada ima mnogo manje čokolade i mnogo manje šećera, jer su slatkiši moj život i previše zasladili.

Dijabetes. Dakle, mnogi bi rekli šećerna bolest. Međutim, moraću da vas razuverim. To nije bolest, to je stanje sa kojim se živi. U Srbiji trenutno 700 000 ljudi živi sa dijabetesom, što je zabrinjavajuć podatak. Ali ono što još više treba da nas brine jeste činjenica da od tih 700 000 ljudi samo oko 460 000 zna za svoje stanje. A zašto je to tako? Da li je ova nacija dovoljno upoznata sa rečju dijabetes? Da li znate bilo šta o njemu, njegove simptome, način života sa njim? Nažalost, ne znate.

To i jeste jedan od razloga zašto se 14.novembar obeležava kao Svetski dan borbe protiv dijabetesa, da bi se vaša svest o tome proširila. Novembar je mesec plave boje i svi ti ljudi u plavom tada pokušavaju da vam kažu da ih ne žalite. To što njihov pankreas slabije radi ili možda čak uopšte ne radi, nije nešto što ih u bilo kom smislu razlikuje od drugih osoba. Pametnim izborom hrane koju jedu svakodnevno je nešto dobro što bi svaka osoba trebalo da radi, kako bi svoje zdravlje što duže sačuvala. Oni su samo primorani na to.

Dijabetes ne može biti apsolutno kontrolisan, zato nemojte da ih krivite kada im se dogodi hipo ili hiper glikemija. Žele da vam stave do znanja da mogu da rade sve kao i njihovi vršnjaci koji nemaju dijabetes. Mogu ići na more, žurke, ekskurzije…I to je samo jedan od 365 dana u godini kada pokušavaju da vam sve to kažu. A vi, kao da ih ne čujete. A pokušavam i ja jer je i moj život pre šest godina krenuo drugim tokom.

Moj „slatki“ život

Tog 16. 08. 2012. i ja sam postala jedan mali šećerko. Letnji raspust se završio, svi su se vratili u školske klupe, a i ja sam krenula u jednu novu, samo moju životnu školu. I bilo je teško kao kad sam učila prva slova i brojeve, kao kada sam rešavala prve jednačine. Ali u tim novim zadacima bilo je mnogo nepoznatih. Postavljala sam neke nove proporcije, računala ugljene hidrate i glikemijske indekse. I nakon samo mesec dana vratila sam se kao da ništa nije bilo.

Kao da sam tog leta bila privilegovana jer sam imala malo duži letnji raspust. Samo sa jednom novom obavezom. Ono što većina dece tog uzrasta ne voli, a po neko se i plaši jesu iglice i bockanje. Četiri puta u toku dana moram da proverim koliko sam slatka. Pa bude kao i sve u životu, nekad manje, nekad više. Samo su jagodice mojih prstića ogrubele od svakodnevnog bockanja. I to je to, sve ostalo je bilo isto… Isti drugari, nastavnici, ocene, ista moja rukometna sekija.

I tako prolazili su dani, ređale se nedelje….dok su se svi trudili da mi olakšaju da se priviknem na nešto novo, ustvari sam ja privikavala njih na sebe. Na onu istu mene od pre par meseci, jer ni po čemu nisam drugačija. Naučila sam mnogo o zdravom načinu života, bila sam disciplinovana i sve je bilo tako lako. Moja doktorka bi me uvek pohvalila rečima „sve ti to dobro radiš…lepo doziraš“. I možda baš zato što je bilo tako lako ja sam popustila.

Mislila sam da mogu da „zgrešim“ ponekad. Da pojedem snikers kad nije vreme za slatkiše, da odložim dozu insulina za sat ili dva, a onda i da zaboravim da dam insulin. I tako jedan dan, pa još jedan… Više mi nije bilo čudno kada izmerim šećer 20. Mislila sam „ma daću više insulina i sve će biti u redu“. A sa više insulina ide i veća količina hrane i višak kilograma. Tako sam ušla u jedan začarani krug. Osetila sam se kao da sam ponovo na početku, samo bogatija za jedno novo iskustvo.

Naši ljudi imaju izreku: „ono što te ne ubije – to te ojača!“. Dijabetes jeste oslabio moje telo, ali je ojačao moj duh. Naučila sam da čovek može da se prilagodi svemu. Naučila sam da neprijatelja treba što bolje upoznati i što više poštovati. To je jedini način da nas ne iznenadi i ne porazi. Naučila sam da dijabetičare ne posmatram sa sažaljenjem već sa divljenjem. Oni su istinski heroji kojima je svaki dan pobeda. Naučila sam da u ovoj školi ne mogu da budem kampanjac. Shvatila sam da se ovde loše ocene ne popravljaju.

Zato čuvajte svoje zdravlje, jačajte svoj duh, poštujte svoje telo. I ako se ikada nađete u mojoj situaciji ne dozvolite da šećerna bolest zagorča vaš život, već da snaga vaše volje održi vaš život slatkim.

Pin It on Pinterest

Share This